Naoružavanje Sadama: Jugoslovenska Veza

To access this report in English, please click here.

NAORUŽAVANJE SADAMA: JUGOSLOVENSKA VEZA

IZVEŠTAJ I PREPORUKE

Demokratska vlada koja je izabrana u Beogradu 2000. godine nije prestala sa znatnim kršenjem sankcija na izvoz oružja kojim se više godina bavila prethodna vlada, pod Miloševiæevom diktaturom. NATO (SFOR) trupe, koje su izvršile raciju fabrike aviona u Republici Srpskoj, u Bosni, 12. oktobra 2002. godine pronašle su dokumenta pomoæu kojih je poèeo da se diže veo tajne ovog znaèajnog skandala. Prema istraživanju ICG-a, kao i sudeæi prema poèetnim otkriæima i prièama koje su se posle toga pojavile u štampi u Srbiji, izgleda da se, uprkos promeni vlade, nastavilo s trgovinom oružjem od znatne novèane vrednosti sa Irakom i Liberijom.

U sluèaju Iraka, medjunarodna zajednica mora još da ustanovi ili razjasni mnoge važne pojedinosti, ali veæ je sada jasno da je Savezna Republika Jugoslavija (SRJ) bila umešana u transakcije s raketnom, avionskom i hemijskom tehnologijom i opremom koje su u suprotnosti sa sankcijama Ujedinjenih nacija. Ove transakcije možda su doprinele naporima Sadama Huseina da razvije primitivnu krstareæu raketu i da održi ili razvije kapacitete hemijskog oružja, kao i da popravi ili saèuva svoju konvencionalnu vojnu moæ u odnosu na protivvazdušnu odbranu, artiljeriju i bezbednost bunkera. Izgleda da nuklearni materijal koji se koristi za oružje nije bio ukljuèen, iako moguænost transfera nuklearne tehnologije treæim zemljama iziskuje dalje istraživanje. Obimno, iako ne tako tehnièki sofisticirano, jugoslovensko naoružanje takodje se prodavalo Liberiji, koja se isto tako nalazi pod embargom UN na oružje.

Ova aktivnost postavlja ozbiljna pitanja o tome koliko se Beograd promenio od doba Miloševiæa, ili èak pošto je postojala nepodeljena, ujedinjena Jugoslavija - posebno u pogledu poštovanja medjunarodnih obaveza (obaveze po konvencijama za kontrolu naoružanja kao i sankcije UN), snaga mreža iz komunistièkog doba koje povezuju vojnu, industrijsku i kriminalnu elitu, i spremnost ili sposobnost civilnih politièkih lidera da kontrolišu sektor bezbednosti.

Znaèajni elementi aktivnosti oko oružja, kao što je pokazala racija od strane NATO, bile su rasprostranjene preko granica i ukljuèivale su ne samo srpski entitet u Bosni veæ i Federaciju. Crna Gora je isto tako bila ukljuèena. Vlast na vrhu, ukljuèujuæi i predsednika Koštunicu, saveznog premijera Pešiæa, srpskog premijera Djindjiæa, ministra odbrane Radojeviæa, naèelnika Generalštaba, i saveznog i republièkog ministra unutrašnjih poslova, ili su znali za prodaju i nisu ništa uèinili da to zaustave - ili je trebalo da budu upoznati i da deluju.

Ova otkriæa otvaraju uvid u stvarne strukture moæi unutar jugoslovenske politike. NastavLJANJE specijalnog odnosa sa Irakom (i sa Liberijom) pokazuje da još uvek ne postoji civilna kontrola vojske, da su veze izmedju kriminalistièkih, vojnih i politièkih elemenata široko rasprostranjene, i da su vodeæi ljudi iz doba posle Miloševiæa, Koštunica i Djindjiæ, ili bili nisu bili u stanju ili nisu bili spremni da preuzmu civilnu kontrolu vojske ili uklone Miloševiæeve prisne prijatelje sa položaja na vrhu.

Politièki lideri u Beogradu i medjunarodna zajednica moraju da razreše skandal sa oružjem i napadnu osnovne probleme koje on ilustruje. Krajnja odgovornost za ovaj dvostruki zadatak pada na vladu SR Jugoslavije. Medjutim, politièka paraliza koju je proizvela dugotrajna borba za vlast izmedju Koštunice i Djindjiæa, kao i oèigledno približavanje interesa izmedju mnogih politièara i trgovaca oružjem, dovode do toga da æe verovatno ozbiljne dopunske mere biti preduzete jedino ako medjunarodna zajednica insistira - èvrsto i dosledno.

Ulozi su veliki. Neuspeh reformi ostavio bi SRJ kao potencijalnu pretnju regionalnoj stabilnosti. Pomeranje ove važne balkanske zemlje u pravcu Evro-Atlanske integracije zahteva od medjunarodne zajednice da upotrebi sva diplomatska i ekonomska sredstva koja ima na raspolaganju kako bi oslabila široko rasprostranjene ostatke stare garde i ojaèala reformatore u Beogradu. Prošlo je vreme specijalnog tretmana Jugoslavije, pošto se oslobodila Miloševiæa.

PREPORUKE

Vladama Jugoslavije i Srbije:

1. Otkriti u potpunosti sve trgovine s oružjem i transfer tehnologije zemljama pod embargom UN na oružje, posebno Iraku, i pomoæi medjunarodnoj zajednici da razreši skandal oko transakcija s oružjem tako što æe odgovoriti na sledeæa specifièna pitanja:

(a) da li se Iraku prodavalo hemijsko oružje;

(b) šta se dogodilo sa zalihama hemijskog ORUŽJA uklonjenim 1992. godine iz Hadžiæa (Bosna);

(c) da li su prekursori, oprema za proizvodnju ili tehnologija za hemijsko oružje prodavani Iraku; i

(d) da li je bilo koji nuklearni materijal ili tehnologija prodavan zemljama treæeg sveta pre uklanjanja preostalog nuklearnog materijala od strane SAD u julu 2002. godine.

2. Brzo i u potpunosti reformisati sektor bezbednosti time što æe se:

(a) vojska staviti pod kontrolu Ministarstava odbrane;

(b) uèiniti da Ministarstvo odbrane, vojska i vojno industrijski odnosi budu u potpunosti odgovorni Parlamentu i pod njegovom transparentnom kontrolom;

(c) tražiti transparentno odobrenje od strane Parlamenta za sve poslove izvoza oružja, i

(d) Jugoimport-SDPR, državno preduzeæe za trgovinu oružjem staviti pod transparentnu parlamentarnu kontrolu i smeniti ceo Upravni odbor.

Medjunarodnoj zajednici:

3. Primeniti dosledan i stalni pritisak na vlasti u Srbiji, Crnoj Gori i Jugoslaviji da preduzmu potrebne reforme, koristeæi uslovljavanje u sledeæim oblastima kao pozitivno sredstvo kako bi se pomoglo politièarima koji su na to spremni:

(a) èlanstvo u Savetu Evrope;

(b) èlanstvo u NATO Partnerstvu za mir;

(c) pregovori o Sporazumu o stabilizaciji i asocijaciji sa EU;

(d) stalni normalni trgovinski odnosi (SNTO) sa Sjedinjenim Amerièkim Državama; i

(e) druga finansijska i ekonomska pomoæ.

4. Razmotriti, ako Beograd izbegava reforme i ne ponaša se u skladu sa svojim medjunarodnim obavezama, suspendovanje bilateralne i multilateralne pomoæi, ukljuèujuæi i onu preko medjunarodnih finansijskih institucija (Svetske banke, MMF, EBRR).

Beograd/Brisel 3. decembar 2002.