To access this report in English, please click here.
IZVEŠTAJ I PREPORUKE
Lideri Srbije, Crne Gore i Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) potpisali su 14. marta 2002. u Beogradu sporazum kojim se SRJ zamenjuje novom "državnom zajednicom": "unijom država" pod imenom "Srbija i Crna Gora".
Ako se sporazum sprovede, uspostaviæe se labavi savez u kojem dve "države èlanice" uživaju praktièno sva preimuæstva nezavisnosti osim onih koja zavise od meðunarodnog subjektiviteta (npr. èlanstvo u UN). Svaka republika æe kontrolisati svoje granice - ukljuèujuæi i carinu - i biæe u potpunosti odgovorna za svoju ekonomiju i unutrašnju bezbednost. Republike æe finansirati institucije unije: skupštinu, predsednika, savet ministara, sud i oružane snage.
Sporazum je neposredni rezultat rešenosti Evropske unije da zaustavi crnogorski separatizam i da dve republike zadrži u zajednici. Pre intervencije Visokog predstavnika EU, Havijera Solane u novembru prošle godine, obe republike bile su blizu postizanja sporazuma o referendumu o nezavisnosti Crne Gore. Nagovaranjem lidera Crne Gore i Srbije, i upozoravanjem prvih na negativne posledice ukoliko nastave sa zagovaranjem nezavisnosti, Solana ih je pogurao da oèuvaju neku vrstu federalne unije.
Meðutim, sporazum od 14. marta ne zadovoljava prvobitnu ambicijU EU jer ne obezbeðuje saveznu državu i ne zatvara vrata raspravi o statusu Crne Gore. On je privremenog karaktera (svaka strana može ponovo da razmotri sporazum posle tri godine), ambivalentan je i u velikoj meri nepotpun; mali je broj onih koji su zadovoljni njegovim odredbama. Crnogorci, pobornici nezavisnosti, ozlojeðeni su jakim pritiskom da se spreèi referendum, dok su u Srbiji mnogi uvereni da je Solana popustio Ðukanoviæu u suštinskim stvarima.
Ipak, Solanin sporazum u znatnoj meri iskupljuje njegova pragmatiènost. Iako Crnogorci nisu dobili preuranjeni referendum, predviðena unija je pre u skladu sa pregovaraèkom platformom Crne Gore nego sa predlozima Beograda od januara 2001. godine. Neæe biti zaustavljanja u odvijanju dosadašnjih ekonomskih reformi u obe republike. Trogodišnji moratorijum na pitanje nezavisnosti trebalo bi da pomogne ozbiljnom dijalogu izmeðu stranaka u Crnoj Gori, u kojoj su glasaèi podeljeni skoro na pola oko nezavisnosti. Još jedan moguæi doprinos jeste u èinjenici da se prostor savezne (jugoslovenske) vojske znatno sužava za politièke nestašluke, zbog smanjenog saveznog budžeta, insistiranja republika na veæoj civilnoj kontroli nad oružanim snagama i preuzimanja kontrole granica od strane republika.
Posle 14. marta obe vlade poèele su da se bave širokim spektrom praktiènih pitanja koja su proistekla iz sporazuma, oèigledno pod pretpostavkom da æe se Srbija i Crna Gora ponašati kao polu-nezavisne države. Neposredni izazov jeste da postignu dogovor oko detaljnog sadržaja nove unije, što neæe biti lako. Malo je verovatno da æe se ispuniti rokovi predviðeni sporazumom za uspostavljanje unije. Ne može se raèunati na potrebnu veæinu ni u jednom nijednom od tri parlamenta kako bi se usvojila Ustavna povelja. Iako su republièke skupštine odobrile Solanin plan, to još mora da uèini savezna skupština zbog prepirki izmeðu pro-republièkih i pro-federalnih snaga.
Ukratko, sporazum od 14. marta možda i neæe moæi da se sprovodi, èak i uz najbolju volju i trud u obe republike, a sigurno je da se to neæe desiti bez stalnog pritiska od strane EU. Štaviše, i ako doðe do uoblièavanja unije, ona možda neæe biti dugotrajna. Posebno ako srpska vlada preuzme savezne nadležnosti, kretanje politièkog i javnog mnjenja u obe republike može da posluži kao pokretaèka snaga razjedinjavanja što može da odvede ove dve republike ka formalnom odvajanju, èak i tokom dogovorenog roka od tri godine. Posle 14. marta prvi put je pitanje nezavisnosti Srbije postalo glavno politièko pitanje.
U sluèaju da do toga doðe, meðunarodna zajednica mora da bude spremna da ponovo otvori pitanje sporazuma i zato ga ne treba posmatrati kao cilj sam po sebi veæ kao sredstvo za postizanje cilja - stabilnog, održivog rešenja zasnovanog na demokratskoj zakonitosti. EU bi trebalo da prestane da donosi odluke u ime samih republika o tome kakav æe biti njihov odnos. Jednostavno, buduæa stabilnost bilo kog entiteta ili šireg regiona Balkana nije ugrožena tako da zbog toga treba da se održava bilo kakva unija izmeðu Srbije i Crne Gore. U stvarnosti æe se proces stabilizacije i asocijacije sprovoditi kroz tri entiteta koji sada èine SRJ - Srbija, Crnu Goru i Kosovo. Od strane EU bi bilo brzopleto da požuri sa potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji samo da bi poduprla nove strukture "unije" pre nego što se razreši pitanje statusa Crne Gore i Kosova.
EU bi pre trebalo da upotrebi novi sporazum da pomogne Srbiji i Crnoj Gori da naðu stabilno, održivo rešenje zasnovano na demokratskoj zakonitosti. Jedino ako posluži ovoj svrsi, intervencija Havijera Solane je s razlogom kupila vreme.
PREPORUKE
ZA MEÐUNARODNU ZAJEDNICU:
- Evropska unija (EU) bi trebalo spremno da prihvati ona rešenja o kojima Srbija i Crna Gora mogu da se usaglase po pitanju njihovog buduæeg odnosa, u skladu sa sporazumom od 14. marta, ukljuèujuæi i moguænost eventualnog odvajanja. Ona ne bi trebalo da nastoji da nameæe rešenja.
- Države èlanice i organi EU trebalo bi da prestanu da insistiraju na ponovnoj izgradnji onih nadležnosti Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), koje su u velikoj meri preuzele republike - proces koji je sporazum od 14. marta 2002. godine efikasno ratifikovao i praktièno podstakao.
- EU bi trebalo da obezbedi nepristrasnu tehnièku podršku Srbiji i Crnoj Gori u rešavanju praktiènih pitanja, bez obzira na oblik njihovog konaènog odnosa.
- Prilikom primene procesa stabilizacije i asocijacije (PSA) u SRJ, ili njenom nasledniku "Srbiji i Crnoj Gori", EU bi trebalo da vodi raèuna da su Kosovo, Srbija i Crna Gora propisno zastupljeni.
- EU ne bi trebalo da potpisuje Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji (SSA) sa SRJ, ili njenim naslednikom "Srbijom i Crnom Gorom", pre nego što se reši status svih njenih entiteta.
ZA SRBIJU I CRNU GORU:
- Srbija i Crna Gora trebalo bi da se okrenu rešavanju konkretnih pitanja o njihovom buduæem odnosu, u okviru sporazuma od 14. marta, bez obzira kakav bi eventualni oblik tog odnosa mogao biti.
- Delegati u Ustavnoj komisiji, koja je predviðena sporazumom od 14. marta, trebalo bi konstruktivno da rade kako bi postigli saglasnost o ustavnom modelu za novu uniju u skladu sa sporazumom.
Podgorica/Beograd/Brisel, 7. maj 2002.
