In FrenchIn SpanishIn Russian
Algeria
Central Africa
Somalia
Sudan
West Africa
Zimbabwe
Afghanistan & Pakistan
Burma/Myanmar
Central Asia
Indonesia
Albania
Bosnia
Kosovo
Macedonia
Montenegro
Serbia
Colombia
EU
HIV/AIDS
Terrorism
Overview
Who's on ICG's Board
Who's on ICG's Staff
What they say about ICG
Publications
Latest Annual Report
Comments/Op-Eds
Internal News
Web site of Gareth Evans
Vacancies
How to help
Donors
ICG Brussels
ICG Washington
ICG New York
ICG Paris
ICG London
Media Releases
Media Contacts
Comments/Op-Eds
Crisisweb
About ICG
Information
Contacts
Funding
Media
Projects
Africa
Asia
Balkans
Latin America
Middle East
Issues

Subscribe to ICG newsletter
 
 
Search
 
 

JOŠ UVEK KUPUJUÆI VREME: CRNA GORA, SRBIJA I EVROPSKA UNIJA


To access the report in English, please click here.

IZVEŠTAJ I PREPORUKE

Lideri Srbije, Crne Gore i Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) potpisali su 14. marta 2002. u Beogradu sporazum kojim se SRJ zamenjuje novom ''državnom zajednicom'': ''unijom država'' pod imenom ''Srbija i Crna Gora''.

Ako se sporazum sprovede, uspostaviæe se labavi savez u kojem dve ''države èlanice'' uživaju praktièno sva preimuæstva nezavisnosti osim onih koja zavise od meðunarodnog subjektiviteta (npr. èlanstvo u UN). Svaka republika æe kontrolisati svoje granice - ukljuèujuæi i carinu - i biæe u potpunosti odgovorna za svoju ekonomiju i unutrašnju bezbednost. Republike æe finansirati institucije unije: skupštinu, predsednika, savet ministara, sud i oružane snage.

Sporazum je neposredni rezultat rešenosti Evropske unije da zaustavi crnogorski separatizam i da dve republike zadrži u zajednici. Pre intervencije Visokog predstavnika EU, Havijera Solane u novembru prošle godine, obe republike bile su blizu postizanja sporazuma o referendumu o nezavisnosti Crne Gore. Nagovaranjem lidera Crne Gore i Srbije, i upozoravanjem prvih na negativne posledice ukoliko nastave sa zagovaranjem nezavisnosti, Solana ih je pogurao da oèuvaju neku vrstu federalne unije.

Meðutim, sporazum od 14. marta ne zadovoljava prvobitnu ambicijU EU jer ne obezbeðuje saveznu državu i ne zatvara vrata raspravi o statusu Crne Gore. On je privremenog karaktera (svaka strana može ponovo da razmotri sporazum posle tri godine), ambivalentan je i u velikoj meri nepotpun; mali je broj onih koji su zadovoljni njegovim odredbama. Crnogorci, pobornici nezavisnosti, ozlojeðeni su jakim pritiskom da se spreèi referendum, dok su u Srbiji mnogi uvereni da je Solana popustio Ðukanoviæu u suštinskim stvarima.

Ipak, Solanin sporazum u znatnoj meri iskupljuje njegova pragmatiènost. Iako Crnogorci nisu dobili preuranjeni referendum, predviðena unija je pre u skladu sa pregovaraèkom platformom Crne Gore nego sa predlozima Beograda od januara 2001. godine. Neæe biti zaustavljanja u odvijanju dosadašnjih ekonomskih reformi u obe republike. Trogodišnji moratorijum na pitanje nezavisnosti trebalo bi da pomogne ozbiljnom dijalogu izmeðu stranaka u Crnoj Gori, u kojoj su glasaèi podeljeni skoro na pola oko nezavisnosti. Još jedan moguæi doprinos jeste u èinjenici da se prostor savezne (jugoslovenske) vojske znatno sužava za politièke nestašluke, zbog smanjenog saveznog budžeta, insistiranja republika na veæoj civilnoj kontroli nad oružanim snagama i preuzimanja kontrole granica od strane republika.

Posle 14. marta obe vlade poèele su da se bave širokim spektrom praktiènih pitanja koja su proistekla iz sporazuma, oèigledno pod pretpostavkom da æe se Srbija i Crna Gora ponašati kao polu-nezavisne države. Neposredni izazov jeste da postignu dogovor oko detaljnog sadržaja nove unije, što neæe biti lako. Malo je verovatno da æe se ispuniti rokovi predviðeni sporazumom za uspostavljanje unije. Ne može se raèunati na potrebnu veæinu ni u jednom nijednom od tri parlamenta kako bi se usvojila Ustavna povelja. Iako su republièke skupštine odobrile Solanin plan, to još mora da uèini savezna skupština zbog prepirki izmeðu pro-republièkih i pro-federalnih snaga.

Ukratko, sporazum od 14. marta možda i neæe moæi da se sprovodi, èak i uz najbolju volju i trud u obe republike, a sigurno je da se to neæe desiti bez stalnog pritiska od strane EU. Štaviše, i ako doðe do uoblièavanja unije, ona možda neæe biti dugotrajna. Posebno ako srpska vlada preuzme savezne nadležnosti, kretanje politièkog i javnog mnjenja u obe republike može da posluži kao pokretaèka snaga razjedinjavanja što može da odvede ove dve republike ka formalnom odvajanju, èak i tokom dogovorenog roka od tri godine. Posle 14. marta prvi put je pitanje nezavisnosti Srbije postalo glavno politièko pitanje.

U sluèaju da do toga doðe, meðunarodna zajednica mora da bude spremna da ponovo otvori pitanje sporazuma i zato ga ne treba posmatrati kao cilj sam po sebi veæ kao sredstvo za postizanje cilja - stabilnog, održivog rešenja zasnovanog na demokratskoj zakonitosti. EU bi trebalo da prestane da donosi odluke u ime samih republika o tome kakav æe biti njihov odnos. Jednostavno, buduæa stabilnost bilo kog entiteta ili šireg regiona Balkana nije ugrožena tako da zbog toga treba da se održava bilo kakva unija izmeðu Srbije i Crne Gore. U stvarnosti æe se proces stabilizacije i asocijacije sprovoditi kroz tri entiteta koji sada èine SRJ - Srbija, Crnu Goru i Kosovo. Od strane EU bi bilo brzopleto da požuri sa potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji samo da bi poduprla nove strukture ''unije'' pre nego što se razreši pitanje statusa Crne Gore i Kosova.

EU bi pre trebalo da upotrebi novi sporazum da pomogne Srbiji i Crnoj Gori da naðu stabilno, održivo rešenje zasnovano na demokratskoj zakonitosti. Jedino ako posluži ovoj svrsi, intervencija Havijera Solane je s razlogom kupila vreme.

PREPORUKE

ZA MEÐUNARODNU ZAJEDNICU:

  1. Evropska unija (EU) bi trebalo spremno da prihvati ona rešenja o kojima Srbija i Crna Gora mogu da se usaglase po pitanju njihovog buduæeg odnosa, u skladu sa sporazumom od 14. marta, ukljuèujuæi i moguænost eventualnog odvajanja. Ona ne bi trebalo da nastoji da nameæe rešenja.

  2. Države èlanice i organi EU trebalo bi da prestanu da insistiraju na ponovnoj izgradnji onih nadležnosti Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), koje su u velikoj meri preuzele republike - proces koji je sporazum od 14. marta 2002. godine efikasno ratifikovao i praktièno podstakao.

  3. EU bi trebalo da obezbedi nepristrasnu tehnièku podršku Srbiji i Crnoj Gori u rešavanju praktiènih pitanja, bez obzira na oblik njihovog konaènog odnosa.

  4. Prilikom primene procesa stabilizacije i asocijacije (PSA) u SRJ, ili njenom nasledniku ''Srbiji i Crnoj Gori'', EU bi trebalo da vodi raèuna da su Kosovo, Srbija i Crna Gora propisno zastupljeni.

  5. EU ne bi trebalo da potpisuje Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji (SSA) sa SRJ, ili njenim naslednikom ''Srbijom i Crnom Gorom'', pre nego što se reši status svih njenih entiteta.

    ZA SRBIJU I CRNU GORU:

  6. Srbija i Crna Gora trebalo bi da se okrenu rešavanju konkretnih pitanja o njihovom buduæem odnosu, u okviru sporazuma od 14. marta, bez obzira kakav bi eventualni oblik tog odnosa mogao biti.

  7. Delegati u Ustavnoj komisiji, koja je predviðena sporazumom od 14. marta, trebalo bi konstruktivno da rade kako bi postigli saglasnost o ustavnom modelu za novu uniju u skladu sa sporazumom.

    Podgorica/Beograd/Brisel, 7. maj 2002.




    Home - About ICG - Montenegro Menu - Publications - Media - Contacts - Site Guide - TOP - Credits



Back to the homepage
Latest Reports
Still Buying Time: Montenegro, Serbia and the European Union
Report
7 May 2002

JOŠ UVEK KUPUJUÆI VREME: CRNA GORA, SRBIJA I EVROPSKA UNIJA
Report
7 May 2002

"ICG-CEPS open letter on Montenegro"  
Comment
14 February 2002

"Let the Montenegrins Have Their Say"
Comment by ICG Board Member Morton Abramowitz, International Herald Tribune, 31 December 2001

Comment
31 December 2001

Montenegro: Resolving the Independence Deadlock
Report
1 August 2001